Хегелов појам енциклопедије најјезгровитије је формулисан у Енциклопедији филозофских наука у нацрту и истовремено егземпларно представљен у том делу које је објављено у лето 1817. године, након Хегеловог преузимања филозофске професуре на Универзитету Хајделберг, као водич за његове слушаоце, 1827. године издато је у темељном и готово двоструко већем другом издању, а које је сам аутор 1830. године, годину дана пре своје смрти, потом у трећем издању знатно изменио. У извесном смислу, Енциклопедија је постала „темељна књига Хегелове филозофије“ и била је важан саставни део академске филозофске наставе на универзитетима Хајделберг и Берлин.
Хегелова филозофија значајна је у изградњи свестраног система науке који се истиче мисаоном доследношћу и дубином. Називају га нововековним Аристотелом, и уопште се сматра да је у његов сустав апсолутног идеализма развој западне метафизичке филозофије досегнуо врхунац и завршетак. После његове смрти заједнички назив за филозофске правце који полазе од основних принципа Хегелове филозофије и развијају се према посве супростављеним стајалиштима, зове се хегелијанство или хегелизам.
Хегелово дело „Енциклопедија филозофски наука“ први пут је објављено на српском језику после 2004 године од првог објављивања на немачком језику, у преводу проф. др Милоша Тодоровића, редовног професора (у пензији) Филозофског факултета у Новом Саду у издању Академске књиге из Новог Сада.