– Čarlsa Simića sam upoznao 2006, godine kada je bio u Beogradu i imao književno veče u Kulturnom centru Beograda na kome sam govorio o njegovoj poeziji – kaže Gojko Božović, pisac i urednik izdavačke kuće Arhipelag na početku razgovora za Danas povodom smrti Čarlsa Simića, koji je preminuo danas u 84 godini.

Ovaj veliki pesnik , esejista, prevodilac, dobitnik Pulicera i najprestižnijih američkih priznanja za poeziju prema rečima Božovića bio je odličan i kao sagovornik.

– Ostali smo narednih godina u kontaktu. Imao je razumevanja za različite stavove. Vrlo je mirno prihvatao različita mišljenja o poeziji ili o stvarnosti, ali i sam je bio spreman da potpuno slobodno iznosi svoje stavove o temama koje su njega zanimale i to je činio kako u svojim esejima, blogovima tako i u neposrednim razgovorima u kojima je uvek učestvovao živo, entuzijastično – kaže Božović
On podseća da je prva knjiga Čarlsa Simića koju je Arhipelag objavio „Alhemija sitničarnice“.

Rođeni pesnik i krhotina sećanja

– To je kniga eseja o umetniku Džozefu Kornelu za koga se u kritici govorilo da ne ume baš ni da crta ni da slika a postao je jedan od najvažnijih američkih vizuelnih umetnika 20. veka.

Čarls Simić je, pišući o tom čoveku koji nikad nije napustio Menhetn a koji je svoja dela stvarao od onoga što su doseljenici u Ameriku odbacili, zapravo istraživao u kojoj meri je Džozef Kornel u nekom smislu bio i preteča nekih tokova u modernoj svetskoj poeziji – konstatuje Božović.

Izdavačka kuća Arhipelag objavilla je i Simićevu knjigu „Gledaj dugo i netremice“ u kojoj se, kako podseća, nalaze ne samo tekstovi o poeziji, o čemu je Čarls Simić najviše pisao, nego i tekstovi u kojima govori o nekim sasvim aktuelnim zbivanjima.

– Recimo, putopisi iz Amerike u kojima on govori o Grcima, gubitnicima američkog socijalnog života, ili njegove kritike američke spoljne politike, nekih savim aktuelnih političkih zbivanja širom sveta. Simić je bio od onih pesnika koji živo prate šta se događa u svetu u kome čitaoci čitaju i primaju njihove presme – ističe Božović.

Arhipelag je takođe objavio i seriju Simićevih eseja o poeziji, o tome šta bi danas recimo bio smisao poezijije i kakva je njena uloga, i zbog čega bi danas trebalo čitati poeziju kao i njegove rasprave o klasičnim i savremenim pesnicima.

– To su eseji koji se nalaze u knjigama „Tamo gde počinje zabava“, „Čudovište voli svoji lavirint“ i „Anđeli na žici za veš“. U tim esejima mi možemo videti Čarlsa Simića kao jednog od najpronicljivijih čitalaca moderne i klasične svetske poezije – ocenjuje Gojko Božović.

Prema njegovim rečima, iako je Čarls Simić decenijama predavao na američkom univerzitetima, najćešće istoriju poezije, iako je bio vrhunski intelektualac, iako je bio jedan od najvažnijih esejista u savremenoj svetskoj književnosti, za njega se može raći da je bio zapravo rođeni pesnik, koji je od krhotina svog iskustva, svog pamćenja, svojih uspomena, vrlo često iz ranog detinjstva i ranog dečaštvu provedenog u Beogradu, pravio vrhunsku poeziju, poeziju prvoga reda.

– Simić je uvek polazio od onoga što je na prvi pogled vrlo obično, poznato, ni po čemu izuzetno. On je, dakle, pesnik svakodnevice, jednom sam ga nazvao Odisejem svakodnevice. On je u svojim pesmama od obilja raznorodnog materijala svakodnevice – bilo one iskustveno neposredno proživljene, bilo one koja se odigrava u ovom trenutku pred očima pesničkog subjekta – stvarao upečatljive, sugestivne, nesvakidašnje slike, slike koje su ostajale čudesne, imagitivne i koje su, zapravo polazeći od vrlo konkretnog i običnog, postajale univerzalne.

Utoliko nije uopšte iznenađujuće što je Čarls Simić postao pesnik koji je prevođen na sve veće svetske jezike. Bio je dobitnik svih važnijih međunarodnih nagrada za poeziju.

Književno veče kao veoma posećen rok koncert

Govoreći o susretu beogradske publike i Čarlsa Simića Gojko Božović kaže da je taj događaj više podseća na rok koncert nego na književno veče.

– Poslednji put Čarls Simić je boravio u Beogradu na izmaku leta 2017. godine. Tada je, vraćajući se iz Makedonije, iz Ohrioda gde je dobio „Zlatni venac“, veoma veliko priznanje za svoju poeziju, svratio na nekoliko dana u Beograd i Arhipelag je tom prilikom organizovao njegovo književno veče u Domu omladine Beograda. To književno veče je nezaboravni književni i kulturni trenutak i verovatno jedan od najposećenijih književnih događaja u Beogradu u protekloj deceniji. U Velikoj sali Doma omladine koja je bila ispunjana do poslednjeg mesta, u kojoj su ljudi stajali, što nije baš uobičajeno za književne večeri, Simić se sreo sa čitaocima svih mogućih generacija. Od najmlađih koji su hteli da sretnu i pozdrave velikog pesnika, pa do ljudi koji je znao u svom detinjstvu. Bilo je uzbudljivo da su mu prilazili ljudi njegovih godina, koji su se sećali njega iz škole, koji su sećali njega kao svog školskog druga ili kao svog drugara iz nestašnih dečijih igara sa ulica Beograda, iz Kosovske ili ulice Majlke Jevrosime. Neke od njih je on odmah i nepogrešivo prepoznao. Neke je prepoznavao kad su mu oni pokazivali fotografije ili su ga podsećali na neke epizode iz tog ranog detinjstva i dečaštva, i to je bio jedan uzbudljiv susret Čarlsa Simića sa Beogradom, u jednoj divnoj atmosferi, koja je po mnogo čemu zapravo više ličila na veoma posećen rok koncert nego na književno veče. To veče je trajalo dugo u samom razgovoru, u onome što je Čarls Simić govorio, čitao je svoje pesme, zapravo, napravio je jednu retrospektivu svoje poezije, od najranijih pesama pa do pesama koje je u tom trenutku čitao iz rukopisa.

Razbijeni  prozor u Majke Jevrosime

Tada smo mislili da je to oproštaj Čarlsa Simića od Beograda, mada se on Beogradu i ranije i kasnije vraćao kako u svojim stihovima, tako još češće u svojim esejima. Kada pogledamo izbliza, recimo Simićeve eseji iz različitih knjiga, različitih godina i decenija, sve do najnovijih onda možemo videti da u njima Beograd zapravo jeste stalno i veoma živo prisutan.

Tu su epizode koje su vrlo snažne i sugestibilne. Recimo, kao kada on kao vrlo mali dečak krajem 1944. godine na ulici preko puta Glavne pošte sa svojim najboljim drugom šutira šlem nemačkog vojnika pun crva ili kada recimo vidi mrtve ljude na ulicama Beograda.

Ima epizoda u jednom od eseja pisanih u 2000. – tim kako je on negde pred odlazak iz Beograda u jednoj nestašnoj dečijoj igri slomio prozor na stepeništu u ulici Majke Jevrosime, i onda 60 godina kasnije kad je 2000.- te i neke bio u Beogradu otišao je u ulicu Majke Jevrosime na to stepenište i zatekao tamo taj prozor onako kako ga je ostavio – isto razbijen, bez ikakve promene i bez ikakve popravke i njemu je to bio neki simbol života koji se ne menja, ali i simbol nečega drugoga – da nas neke uspomene prate i da se nekima od njih uvek vraćamo.

To iskustvo svakodnevice i to iskustvo sećanja čini mi se da je hranilo kako esejistiku, tako i poeziju Čarlsa Simića – smatra Gojko Božović.

On dodaje i da je Simić nesumnjivo najzaslužniji za prisustvo savremene moderne srpske poezije u SAD u dugom nizu poslednjih decenija, da je preveo neke od naših najvažnijih srpskih pesnika kao što su Vasko Popa ili kao Aleksandar Ristović, Ljubomir Simović, Novica Tadić, i ne samo pojedinačne pesme nego je objavio i čitave knjige, antologiju moderne srpske poezije. Pisao je o nekim srpskim pesnicima i to je zaista dragoceno za prisutnost i prepoznatljivost srpske poezije u američkoj kulturi, zaključuje Gojko Božović.

У среду, 21. децембра, у организацији Књижевног салона Кирка ( у сарадњи са Удружењем професионалних издавача Србије) одржана је трибина „ТВ серије: некад и сад“.

Учесници трибине били су:

Маја Вукадиновић, културолог (модератор трибине);

Саша Радојевић, уредник серијског програма РТС-а;

Зоран Хамовић, главни уредник ИП Клио.

Уочавајући све већу популарност телевизијских серија, њихову експанзију у протеклих тридесет година (посебно, у последњих десетак година), учесници трибине констатују неопходност промишљања овог феномена. Где почиње фикција, а где се завршава стварност, постоји ли таква, јасно оцртана граница, колико серије утичу на наш свакодневни живот, да ли су део политичке агенде, можемо ли из феномена серије ишчитавати шира друштвена стремљења, могу ли серије утицати на наш културни идентитет, да ли у времену потрошачког друштва, серије које имају јак уметнички квалитет, могу опстати на рачун серија пројектованих као један од сегмената индустрије забаве и да ли су, и у којој мери, сценаристи условљени у писању серија, односно, да ли су серије обликоване неком врстом налога самих креатора („налогодаваца“) серија?

Нека од важних промишљања учесника трибине односила су се на положај домаћих серија у односу на серије великих продуцентских кућа (Нетфликс), артикулацији страха као друштвеног феномена и његово третирање у фикцији, односу књижевности и телевизијских серија, квантификацији серијског садржаја као показатељу урушавања квалитета, проблему недостатка критичарског промишљања у одређивању и процењивању квалитета како телевизијских серија, тако и у смислу вредновања других аспеката ширег културног амбијента, рекламирању као неодвојивом делу пропагандно-маркетиншког постулирања серијских садржаја, итд.

Неке од серија које су споменуте као референтне: „Позориште у кући“, „Бели лотос“, „Окупирани“, „Секс и град“, „Вавилон Берлин“…

Учесници у разговору посебано су се осврнули на три књиге:

Модерни живот у ударном термину – Илдико Ердеи (Еволута, 2021);

Геополитика телевизијских серија – Доминик Мојси (Клио, 2016);

Телевизијске серије – Жан Пјер Ескенази (Клио, 2013).

Вече је окончано интензивним разговором учесника трибине и дела публике, као и задовољством што смо присуствовали инспиративној и надахнутој трибини, која, као и свака квалитетна дискусија, разговор, тера у нови низ питања. 

Радујемо се наредним трибинама,  у изванредном амбијенту Књижевног салона Кирка.