Piraterija: Ukrasti knjigu, zar je to greh?

Reč je o već stečenoj navici kršenja zakona bez ikakvih posledica. Počinioci ne osećaju nikakav prestup jer ih niko ni ne opominje, a kamo li kažnjava. Moglo bi se zaključiti da su navike učinile da se pitanje zloupotrebe više ne prepoznaje, niti postavlja, već da je takvo ponašanje postalo standardno.

Zoran Hamović

Foto: Tanjug

Često ćete sresti ljude koji se hvale da tokom studija nisu kupili ni jednu knjigu. Završili su studije kopirajući publikacije iz kojih su učili ili su skenirane sadržaje knjiga koristili i zatim davali na korišćenje drugima. Neko će reći: baš fino, u čemu je problem, pa dobro je da deca uče! I: ukrasti knjgu, a otkad je to greh?

U okolini svih fakulteta po Srbjii, a i na samim fakultetima, rade fotokopirnice. Na zidovima ili izlozima nalaze se spiskovi već iskopiranih udžbenika koji se mogu kupiti, već ukoričeni. Mnogi fakulteti, pre svega privatni, imaju u ugovorima sa studenitma obavezu da im učine udžbenike i literauru dostupnim. U biblioteci se obično nalazi po jedan ili dva primerka knjiga koje su studentima potrebne i najčešće su na čitanju.

Postavlja se pitanje kako studenti dolaze do publikacija iz kojih uče? Osim časnih izuzetaka, koji kupuju udžbenike u knjižari ili naručujući onlajn, najvećio broj njih se ‘snalazi’. Skenira ili pozajmjuje od onog ko je već skenirao. Sada čak ni to nije potrebno, dovoljno je ukucati naslov tražene publikacije na pretraživaču i pojaviće se čitava, od prve do poslednje strane – besplatno dostupna!

Nije potrebna nikava posebna analiza da bi se utvrdio obim ove pojave – ona je masovna. Reč je o već stečenoj navici kršenja zakona bez ikakvih posledica. Počinioci ne osećaju nikakav prestup jer ih niko ni ne opominje, a kamo li kažnjava. Moglo bi se zaključiti da su navike učinile da se pitanje zloupotrebe više ne prepoznaje, niti postavlja, već da je takvo ponašanje postalo standardno. Zamislite kako bi reagovao student ako mu kažete da je tekst koji čita na svom tabletu ili pametnom telefonu ukraden i da treba da kupi štampanu ili e-knjigu!

Izdavači su dužni da štite moralna i materjalna prava svog autora. Ali izdavači na pravno neuređenom  tržištu su nezaštićeni i suočeni s masovnom nelojalnom konkurencijom u obliku piratskih kopija. S osećanjem da je borba s piraterijom, odnosno neovlašćenim korišćenjem sadržaja uzaludna, pogotovu zbog neograničenih mogućnosti elektronskog umnožavanja i distribucije, mnogi autori udžbenika i priručnika svoje publikacije postavljaju na internet, čineći ih besplatno dostupnim.

No da se ne stekne utisak da su studenti na optuženičkoj klupi.

Oni se ponašaju u skladu sa okolnostima. Nisu im obezbeđeni odgovarajući uslovi za studiranje, niti su vaspitavani da poštuju tuđu intelektualnu svojinu. Nisu valjano upoznati sa svojim obavezama, niti je od njih traženo da se disciplinovano ponašaju i za svoje postupke snose odgovornost.

Nije vam promaklo da se na društvenim mrežama, pre svega na vajberu, pojavljuju grupe ‘bibliofila’ koji besplatno razmenjuju elektronske kopije sadržaja knjiga. To je postalo veoma uočljivo i popularno tokom pandemije, kada su s dobrim namerama mnogi želeli da sebi i drugima omoguće lakše podnošenje prinudnog boravka u kući. Imali su svest o tome da čine dobro delo, ali ne i da je reč o nedozvoljenom gestu i stvaraju navika  neovlašćenog preuzimanja sadržaja koje su se ustalile i razvile posle pandemije.

Možemo da nabrajamo ko sve kopira i ko postavlja knjige na popularne piratske sajtove, ali mnogo bi korisnije bilo da pored opisa problema i identifikacije počinilaca vidimo i ko je dužan i kako da sprečava ovu pojavu.

Organizovane su tribine na beogradskom Sajmu knjiga  2019. godine, pod nazivom Zašto volimo pirateriju, zatim 2022.  takođe tokom Sajma – Izdavaštvo i javni interes, i nedavno u Privrednoj komori Srbije – Piraterija u izdavaštvu. Svi razgovori su imali isti cilj da se prepoznaju akteri i mogućnosti rešavanja  ove subverzivne pojave.

Prepuštanje izdavačima da se i dalje bore pojedinačno, je samoubilački pohod na koji se više niko ne usuđuje da krene. Važnu ali ne i presudnu podršku pruža nedavno formirana Organizacija za ostvarivanje reprografskih prava. Nažalost ona neće moći da rešava problem piraterije, već samo da ublažava štetu. Od nje je snažniji politički kontekst podrške svakovrsnom krivotvorenju, koje ne ide na ruku ni stvaraocima ni intelektualnoj svojini, niti njihovoj zaštiti.

Ne zvuči optimistično, ali jeste važan izazov na koji se mora odgovoriti – što će izdavači zajednički i učiniti.

(Vreme, 22. 01.2023.)

Oдржан састанак представника Министарства културе Републике Србије и представника три удружења издавача у Народној библиотеци Србије

24/01/2023.

У Народној библиотеци Србије одржан је састанак представника Министарства културе Републике Србије (државни секретар Миодраг Ивановић, помоћник министра Радован Јокић, виши саветник Младен Весковић и самостални саветник Марко Деспотовић) и представника три удружења издавача (Зоран Колунџија, Владислав Бајац, Зоран Стојановић, Зоран Хамовић, Гојко Божовић, Нева Саравија, Ненад Атанацковић, Дејан Папић, Ненад Шапоња…), као и представника Народне библиотеке Србије (управник др Владимир Пиштало, заменици управника Весна Стевановић и др Драган Пурешић).
На састанку су разматрана питања у вези са новим циклусом јавних конкурса (2023) које расписује Министарство културе, са посебним нагласком на питањима од посебног значаја за издаваче, као што су откуп књига за библиотеке, наступи на међународним, регионалним и домаћим сајмовима књига…

Пушкин по старом календару

Мића Вујичић

Суштина је у томе надиграти живот и од беле, празне странице направити мапу космоса.

Београд, 20. јануара 2023.

Роман Угљеше Шајтинца Кољка и Сашењка, објављен у издавачкој кући Архипелаг, необична је и несвакидашња књига што приповеда о савременој банатској свакодневици у којој се у свести двоје јунака непрестано приказују две привилеговане фигуре. Једна је из интимног окружења, то је недавно преминули рођак Кољка, иза кога су остале ствари и успомене. Друго је Сашењка, у коме читаоци одмах препознају великог руског писца Александра Пушкина. Иако одсутни из стварности, Кољка и Сашењка су део разговора, личних и читалачких искустава, они према којима се мери свакодневни живот.

Прича почиње сецкањем и лепљењем календара. Како се отворио рукопис романа Кољка и Сашењка?

– Све ми је отворено, увек. Код мене све зјапи, гура се, отима, уби промаја. Већи је проблем натерати себе да се календари скупе, исеку и од њихове полеђине састави папир који може да послужи за писање. То сам видео, нисам сам смислио. Хтео сам роман о Пушкину, некакву бурлеску с тужним тоновима. Живот се побринуо да још једном потврди да бурлеске с тужним тоновима веће од њега самог нема. Натезали смо се јер живот воли лице сваке странице календара. Бројке, квадрате, црвена слова. А ја волим празне. И цела суштина је у томе надиграти га и од беле, празне странице направити мапу космоса. Онда му је даш и питаш га да ли види себе и тражиш да прстом покаже то место. Ако не призна да је то исто али ипак мање досадно од његових бројева и шупљих квадрата – не потресаш се. Живот ради своје, а теби се „отварају рукописи“.

Главни јунак на почетку уноси у стан литературу о Пушкину. „Ћаскати с полумртвим стрицем и поправљати јастук тужно“.

– Цитат је из Оњегина. Стање које правда сваку даљу акцију. Литература о Пушкину је обавезна. Ту је да схватиш да после Тињанова, Новикова и Вересајева немаш никакве шансе. Једино да се Сашењка сам појави. И дошао је. Људи свакакве наказе призивају, а мени је Пушкин сам дошао. Ништа нисам морао да измишљам, ни на шта нисам морао да га терам. Говорљив је и незахтеван. Ко је прочитао књигу, јасно му је да она и не постоји као оно што је „писац хтео да каже“. Она је о свему пре тога.

И ова проза, слично претходним, дубоко је уроњена у нашу стварност, у свакодневицу,у Банат, у пандемију, међу вакцинисане, а у исти мах из ње измештена, свевремена, до Арарата, Картагине, Сибира, Халкидикија… Колико је тешко писцу да делове једне такве „слагалице“ има расуте на радном столу и на који је начин овако склопи?

– „Урањање у нашу стварност је почетна фаза обраде. Оно „што си хтео“ прво мораш добро да натопиш у стварност. Да га напијеш. Да се обезнани. Онда га трезниш данима. Онда дође стид од „пијанства“. Једном „осрамоћени“ делови „слагалице“ беже од стварности као излечени зависници. Не могу више да поднесу ни „задах“ исте. После је све лако. Завршна фаза обраде се дешава на „радном столу“ незнаних читалаца.

(Нин, 19. јануар 2023.)

Gojko Božović o Čarlsu Simiću: „Jednom sam ga nazvao Odisejem svakodnevice“

– Čarlsa Simića sam upoznao 2006, godine kada je bio u Beogradu i imao književno veče u Kulturnom centru Beograda na kome sam govorio o njegovoj poeziji – kaže Gojko Božović, pisac i urednik izdavačke kuće Arhipelag na početku razgovora za Danas povodom smrti Čarlsa Simića, koji je preminuo danas u 84 godini.

Ovaj veliki pesnik , esejista, prevodilac, dobitnik Pulicera i najprestižnijih američkih priznanja za poeziju prema rečima Božovića bio je odličan i kao sagovornik.

– Ostali smo narednih godina u kontaktu. Imao je razumevanja za različite stavove. Vrlo je mirno prihvatao različita mišljenja o poeziji ili o stvarnosti, ali i sam je bio spreman da potpuno slobodno iznosi svoje stavove o temama koje su njega zanimale i to je činio kako u svojim esejima, blogovima tako i u neposrednim razgovorima u kojima je uvek učestvovao živo, entuzijastično – kaže Božović
On podseća da je prva knjiga Čarlsa Simića koju je Arhipelag objavio „Alhemija sitničarnice“.

Rođeni pesnik i krhotina sećanja

– To je kniga eseja o umetniku Džozefu Kornelu za koga se u kritici govorilo da ne ume baš ni da crta ni da slika a postao je jedan od najvažnijih američkih vizuelnih umetnika 20. veka.

Čarls Simić je, pišući o tom čoveku koji nikad nije napustio Menhetn a koji je svoja dela stvarao od onoga što su doseljenici u Ameriku odbacili, zapravo istraživao u kojoj meri je Džozef Kornel u nekom smislu bio i preteča nekih tokova u modernoj svetskoj poeziji – konstatuje Božović.

Izdavačka kuća Arhipelag objavilla je i Simićevu knjigu „Gledaj dugo i netremice“ u kojoj se, kako podseća, nalaze ne samo tekstovi o poeziji, o čemu je Čarls Simić najviše pisao, nego i tekstovi u kojima govori o nekim sasvim aktuelnim zbivanjima.

– Recimo, putopisi iz Amerike u kojima on govori o Grcima, gubitnicima američkog socijalnog života, ili njegove kritike američke spoljne politike, nekih savim aktuelnih političkih zbivanja širom sveta. Simić je bio od onih pesnika koji živo prate šta se događa u svetu u kome čitaoci čitaju i primaju njihove presme – ističe Božović.

Arhipelag je takođe objavio i seriju Simićevih eseja o poeziji, o tome šta bi danas recimo bio smisao poezijije i kakva je njena uloga, i zbog čega bi danas trebalo čitati poeziju kao i njegove rasprave o klasičnim i savremenim pesnicima.

– To su eseji koji se nalaze u knjigama „Tamo gde počinje zabava“, „Čudovište voli svoji lavirint“ i „Anđeli na žici za veš“. U tim esejima mi možemo videti Čarlsa Simića kao jednog od najpronicljivijih čitalaca moderne i klasične svetske poezije – ocenjuje Gojko Božović.

Prema njegovim rečima, iako je Čarls Simić decenijama predavao na američkom univerzitetima, najćešće istoriju poezije, iako je bio vrhunski intelektualac, iako je bio jedan od najvažnijih esejista u savremenoj svetskoj književnosti, za njega se može raći da je bio zapravo rođeni pesnik, koji je od krhotina svog iskustva, svog pamćenja, svojih uspomena, vrlo često iz ranog detinjstva i ranog dečaštvu provedenog u Beogradu, pravio vrhunsku poeziju, poeziju prvoga reda.

– Simić je uvek polazio od onoga što je na prvi pogled vrlo obično, poznato, ni po čemu izuzetno. On je, dakle, pesnik svakodnevice, jednom sam ga nazvao Odisejem svakodnevice. On je u svojim pesmama od obilja raznorodnog materijala svakodnevice – bilo one iskustveno neposredno proživljene, bilo one koja se odigrava u ovom trenutku pred očima pesničkog subjekta – stvarao upečatljive, sugestivne, nesvakidašnje slike, slike koje su ostajale čudesne, imagitivne i koje su, zapravo polazeći od vrlo konkretnog i običnog, postajale univerzalne.

Utoliko nije uopšte iznenađujuće što je Čarls Simić postao pesnik koji je prevođen na sve veće svetske jezike. Bio je dobitnik svih važnijih međunarodnih nagrada za poeziju.

Književno veče kao veoma posećen rok koncert

Govoreći o susretu beogradske publike i Čarlsa Simića Gojko Božović kaže da je taj događaj više podseća na rok koncert nego na književno veče.

– Poslednji put Čarls Simić je boravio u Beogradu na izmaku leta 2017. godine. Tada je, vraćajući se iz Makedonije, iz Ohrioda gde je dobio „Zlatni venac“, veoma veliko priznanje za svoju poeziju, svratio na nekoliko dana u Beograd i Arhipelag je tom prilikom organizovao njegovo književno veče u Domu omladine Beograda. To književno veče je nezaboravni književni i kulturni trenutak i verovatno jedan od najposećenijih književnih događaja u Beogradu u protekloj deceniji. U Velikoj sali Doma omladine koja je bila ispunjana do poslednjeg mesta, u kojoj su ljudi stajali, što nije baš uobičajeno za književne večeri, Simić se sreo sa čitaocima svih mogućih generacija. Od najmlađih koji su hteli da sretnu i pozdrave velikog pesnika, pa do ljudi koji je znao u svom detinjstvu. Bilo je uzbudljivo da su mu prilazili ljudi njegovih godina, koji su se sećali njega iz škole, koji su sećali njega kao svog školskog druga ili kao svog drugara iz nestašnih dečijih igara sa ulica Beograda, iz Kosovske ili ulice Majlke Jevrosime. Neke od njih je on odmah i nepogrešivo prepoznao. Neke je prepoznavao kad su mu oni pokazivali fotografije ili su ga podsećali na neke epizode iz tog ranog detinjstva i dečaštva, i to je bio jedan uzbudljiv susret Čarlsa Simića sa Beogradom, u jednoj divnoj atmosferi, koja je po mnogo čemu zapravo više ličila na veoma posećen rok koncert nego na književno veče. To veče je trajalo dugo u samom razgovoru, u onome što je Čarls Simić govorio, čitao je svoje pesme, zapravo, napravio je jednu retrospektivu svoje poezije, od najranijih pesama pa do pesama koje je u tom trenutku čitao iz rukopisa.

Razbijeni  prozor u Majke Jevrosime

Tada smo mislili da je to oproštaj Čarlsa Simića od Beograda, mada se on Beogradu i ranije i kasnije vraćao kako u svojim stihovima, tako još češće u svojim esejima. Kada pogledamo izbliza, recimo Simićeve eseji iz različitih knjiga, različitih godina i decenija, sve do najnovijih onda možemo videti da u njima Beograd zapravo jeste stalno i veoma živo prisutan.

Tu su epizode koje su vrlo snažne i sugestibilne. Recimo, kao kada on kao vrlo mali dečak krajem 1944. godine na ulici preko puta Glavne pošte sa svojim najboljim drugom šutira šlem nemačkog vojnika pun crva ili kada recimo vidi mrtve ljude na ulicama Beograda.

Ima epizoda u jednom od eseja pisanih u 2000. – tim kako je on negde pred odlazak iz Beograda u jednoj nestašnoj dečijoj igri slomio prozor na stepeništu u ulici Majke Jevrosime, i onda 60 godina kasnije kad je 2000.- te i neke bio u Beogradu otišao je u ulicu Majke Jevrosime na to stepenište i zatekao tamo taj prozor onako kako ga je ostavio – isto razbijen, bez ikakve promene i bez ikakve popravke i njemu je to bio neki simbol života koji se ne menja, ali i simbol nečega drugoga – da nas neke uspomene prate i da se nekima od njih uvek vraćamo.

To iskustvo svakodnevice i to iskustvo sećanja čini mi se da je hranilo kako esejistiku, tako i poeziju Čarlsa Simića – smatra Gojko Božović.

On dodaje i da je Simić nesumnjivo najzaslužniji za prisustvo savremene moderne srpske poezije u SAD u dugom nizu poslednjih decenija, da je preveo neke od naših najvažnijih srpskih pesnika kao što su Vasko Popa ili kao Aleksandar Ristović, Ljubomir Simović, Novica Tadić, i ne samo pojedinačne pesme nego je objavio i čitave knjige, antologiju moderne srpske poezije. Pisao je o nekim srpskim pesnicima i to je zaista dragoceno za prisutnost i prepoznatljivost srpske poezije u američkoj kulturi, zaključuje Gojko Božović.

Трибина: ТВ серије, некад и сад

У среду, 21. децембра, у организацији Књижевног салона Кирка ( у сарадњи са Удружењем професионалних издавача Србије) одржана је трибина „ТВ серије: некад и сад“.

Учесници трибине били су:

Маја Вукадиновић, културолог (модератор трибине);

Саша Радојевић, уредник серијског програма РТС-а;

Зоран Хамовић, главни уредник ИП Клио.

Уочавајући све већу популарност телевизијских серија, њихову експанзију у протеклих тридесет година (посебно, у последњих десетак година), учесници трибине констатују неопходност промишљања овог феномена. Где почиње фикција, а где се завршава стварност, постоји ли таква, јасно оцртана граница, колико серије утичу на наш свакодневни живот, да ли су део политичке агенде, можемо ли из феномена серије ишчитавати шира друштвена стремљења, могу ли серије утицати на наш културни идентитет, да ли у времену потрошачког друштва, серије које имају јак уметнички квалитет, могу опстати на рачун серија пројектованих као један од сегмената индустрије забаве и да ли су, и у којој мери, сценаристи условљени у писању серија, односно, да ли су серије обликоване неком врстом налога самих креатора („налогодаваца“) серија?

Нека од важних промишљања учесника трибине односила су се на положај домаћих серија у односу на серије великих продуцентских кућа (Нетфликс), артикулацији страха као друштвеног феномена и његово третирање у фикцији, односу књижевности и телевизијских серија, квантификацији серијског садржаја као показатељу урушавања квалитета, проблему недостатка критичарског промишљања у одређивању и процењивању квалитета како телевизијских серија, тако и у смислу вредновања других аспеката ширег културног амбијента, рекламирању као неодвојивом делу пропагандно-маркетиншког постулирања серијских садржаја, итд.

Неке од серија које су споменуте као референтне: „Позориште у кући“, „Бели лотос“, „Окупирани“, „Секс и град“, „Вавилон Берлин“…

Учесници у разговору посебано су се осврнули на три књиге:

Модерни живот у ударном термину – Илдико Ердеи (Еволута, 2021);

Геополитика телевизијских серија – Доминик Мојси (Клио, 2016);

Телевизијске серије – Жан Пјер Ескенази (Клио, 2013).

Вече је окончано интензивним разговором учесника трибине и дела публике, као и задовољством што смо присуствовали инспиративној и надахнутој трибини, која, као и свака квалитетна дискусија, разговор, тера у нови низ питања. 

Радујемо се наредним трибинама,  у изванредном амбијенту Књижевног салона Кирка.

Учесници трибине: Маја Вукадиновић, Саша Радојевић, Зоран Хамовић

Лаке књиге за тешка времена

Да ли смо се заиста вратили литератури, и каквој?

Шта су добре, а шта лоше последице преласка на електронска издања?

Како се то одражава на издаваче?

О томе разговарамо са Зораном Хамовићем, председником Удружења професионалних издавача Србије.

Please wait while flipbook is loading. For more related info, FAQs and issues please refer to DearFlip WordPress Flipbook Plugin Help documentation.

„Политика магазин“, бр. 1290, 19. јун 2022, стр. 3–5.

Одржана редовна годишња Скупштина УПИС-а у Академској књизи у Новом Саду

Нови члан УПИС-а је Булевар букс, из Новог Сада, саопштила је директорка Академске књиге Бора Бабић. Ове године просторије Академске књиге у Новом Саду биле су место одржавања редовне годишње Скупштине Удружења професионалних издавача Србије.

Председник удружења Зоран Хамовић истакао је да су чланови УПИС-а, кроз и дијалог, дошли до закључка да ће заједничке активности и залагање допринети већем друштвеном уважавању. Хамовић је уверен да ће пројекте, који су усвојени на Скупштини удружења спроводити сви чланови са ентузијазмом.

Гојко Божовић из Архипелага навео је да је уживао у разговорима и дружењу и да би овакве сусрете требало чешће организовати.

Aкадемска књига: Енциклопедија филозофских наука, Хегел

Хегелов појам енциклопедије најјезгровитије је формулисан у Енциклопедији филозофских наука у нацрту и истовремено егземпларно представљен у том делу које је објављено у лето 1817. године, након Хегеловог преузимања филозофске професуре на Универзитету Хајделберг, као водич за његове слушаоце, 1827. године издато је у темељном и готово двоструко већем другом издању, а које је сам аутор 1830. године, годину дана пре своје смрти, потом у трећем издању знатно изменио. У извесном смислу, Енциклопедија је постала „темељна књига Хегелове филозофије“ и била је важан саставни део академске филозофске наставе на универзитетима Хајделберг и Берлин.

Хегелово дело Енциклопедија филозофски наука први пут је објављено на српском језику после 2004 године од првог објављивања на немачком језику, у преводу проф. др Милоша Тодоровића, редовног професора (у пензији) Филозофског факултета у Новом Саду у издању Академске књиге из Новог Сада.

Еволута: Тотална религија- извори и видови пуританског заоштравања, Јан Асман

У поглављима која следе настојаће се да се уђе у траг пореклу оваквог начина размишљања, стога ће бити усредсређена на оне одељке из хебрејске Библије у којима се радикално пуританство по први пут јасно уочава.

То значи да у средишту наше пажње неће бити читава Библија, која је иначе један прилично вишегласан и плуралистички зборник књига, нити оно што се у дисциплинама које проучавају религију сажима под појмом јудаизма, хришћанства, ислама, или чак политеизма и монотеизма.
У поглављима која следе разматраће се једна семантичка структура која је по први пут постала „опипљива” у одређеним библијским текстовима и као таква заокупља пажњу света све до данас.

Штрик: Фрида, Хејден Херера

Пред вама је најобухватнија биографија чувене мексичке сликарке Фриде Кало и прва таква на српском језику. Вешто и саосећајно, цењена историчарка уметности Хејден Херера уводи нас у по свему јединствен живот уметнице која је иза себе оставила једнако оригинална и препознатљива дела.

Ова заносна биографија открива жену изузетне спољашње и унутрашње привлачности, уметницу која је у своја дела уткала чулну живост властитог искуства везаног за одрастање у близини Мексика у време Мексичке револуције, разорну саобраћајну несрећу која ју је онеспособила за рађање, буран брак с Дијегом Ривером, љубавне везе с мушкарцима и женама, повезаност с Комунистичком партијом, приврженост мексичкој култури и драматичну склоност ка спектаклу.

Фрида је књига о бурном животу натопљеном тугом изванредне уметнице, с илустрацијама које потврђују зашто је Фрида Кало постала једна од икона XX века.