Kritičko mišljenje više nije na ceni. Cene se samo uspeh i prilagodljivost, a ako kritikujete, onda stvarate utisak da niste ni uspešni ni prilagodljivi. Književnost danas sve više postaje pitanje karijere.
U svojoj novoj knjizi eseja „Biografije i ožiljci, Kiš, Pekić, Tišma”, u izdanju KOV-a, Gojko Božović analizira: „Odgovarajući na pitanje: ’Zašto pišem?’, Kiš se nedvosmisleno opredeljuje za katarzičnu, individualizovanu funkciju književnosti: ’Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!’” Birajući da u fokus postavi ove autore tokom niza godina, Božović na neki način izražava i sopstveni kredo, opredeljuje se za kritičko viđenje sveta, i ne zadržava se samo na tome. Ono što je pre svega karakteristično za našeg sagovornika jeste i kreativan pristup stvarnosti; on posmatra društvo kao ekonomsku, političku i kulturnu celinu, a pored kritike nudi i rešenja, što se za mali broj današnjih intelektualaca može reći. Kao osnivač i glavni urednik „Arhipelaga”, objavljuje dela vodećih naučnika iz oblasti društvenih nauka, ali i važna dela iz književne umetnosti, javno govori o prilikama u izdavaštvu i kulturi uopšte, a kao nagrađivani pesnik i esejista pruža osobenu sliku sveta. Osnivač je i Beogradskog festivala evropske književnosti i potpredsednik Srpskog PEN centra. Njegova poezija i eseji prevođeni su na više svetskih jezika.
U vašoj novoj knjizi eseja analizirate dela Kiša, Pekića i Aleksandra Tišme. Zbog čega ove autore smatramo ključnim ne samo za srpsku književnost?
Zbog velikih knjiga koje su napisali i zbog načina na koji su u tim knjigama pokrenuli važna egzistencijalna, društvena, kulturna, saznajna i epohalna pitanja. Književnost Danila Kiša, Borislava Pekića i Aleksandra Tišme menjala je u svom vremenu teme, poetiku i postupke u srpskoj književnosti. Danas je književnost ovih pisaca visoka mera po kojoj možemo utvrđivati šta je značajno u književnosti koja je došla posle njih. Kiš, Pekić i Tišma su pisali u potpuno drugačijim kulturnim i književnim okolnostima od onih u kojima mi čitamo njihove knjige. Tu razliku su pravili pisci poput njih, veliki razlozi koji su ih pokretali na pisanje, strast i posvećenost koji su stajali iza tog pisanja, ali i činjenica da je književnost bila najvažniji medij njihovog vremena.
Zajedničko za vaše tekstove o ova tri autora jeste i to što su njihove poetike povezane s promišljanjima čovekove pozicije u istoriji, a „nasuprot himerama ma koje ideologije”. Kako vidite njihove pristupe velikim temama odnosa čoveka i epoha?
Kiš, Pekić i Tišma su, između ostalog, pisci velikih tema. Kiš se bavio čovekovom sudbinom u totalitarizmu 20. veka. Pekić je ispitivao sudbinu građanske klase od najdubljeg mita do dana u kome je pisao. Tišma je pisac koji se, pre svega, nosio s temom nasilja u istoriji i nasilja kao izgledne antropološke mogućnosti. Konačno, sva trojica su bila spremna da u svom vremenu naprave biografiju. Biografija se ne stiče, ona se, ipak, stvara. Kiš je od svog života u konkretnim okolnostima epohe napravio temu svoje književnosti, spreman, ne pitajući za cenu, da brani tu književnost. Pekić nije bio samo „pisac ideja” već i čovek ideja, kritičar građanske civilizacije i politički disident u ime njenih vrednosti. Tišma je najmanje od njih bio okrenut društvenim pitanjima, ali je svojim stavom, naglašenim i u dnevnicima i autobiografskim spisima, stajao nasuprot malograđanskim gledištima sredine.
Kako u odnosu na doba kada je književnost preispitivala filozofska, egzistencijalistička, pa i politička pitanja vidite današnje teme autofikcije i zaokupljenost autobiografijom?
Autobiografija je jedan od najstarijih oblika književnosti. Na prvi pogled, autofikcija se prirodno nastavlja na dugu autobiografsku tradiciju književnosti. Ako pažljivije pogledamo, postoji temeljna razlika. U autobiografijama su pisci pričali o sebi kako bi ispričali priču o svom vremenu. Autobiografija se usmerava prema spolja, autofikcija se okreće prema unutra. Većina današnjih autofikcija predstavlja neskrivenu apologiju privatnosti. To je simptom gubitka javnog značaja književnosti. Uporedo s tim, velike ideje povlače se iz književnosti pred privatnim fascinacijama. U doba potrošačke civilizacije ideologije su ustupile mesto trendovima, saznanja utiscima. Javnost se sklonila pred privatnošću, kritičko mišljenje pred političkom korektnošću, književnost epohe pred autofikcijama. Autofikcija je, naravno, legitimna kao književni postupak, problem je što je ona postala manir i moda.
Zašto se pisci i intelektualci sve manje javno osvrću na „opštu istoriju beščašća koja ne miruje” (nešto slično je Kiš zamerao Nabokovu u odnosu na užase staljinizma)?
Kiš je zamerao i Borhesu što svoje stilski briljantne „Maštarije” nije prožeo iskustvom stvarnosti u kojoj je živeo. Nekoliko je razloga zbog kojih pisci sve manje žele da budu intelektualci prisutni u javnosti. Jedno je duh vremena koji je izmestio magistralne tokove društva iz stvaranja u potrošnju, iz mišljenja u trendove, iz građanske odgovornosti u potrošačko samozadovoljstvo, iz uverenja u javnu sliku uspeha. Kritičko mišljenje više nije na ceni. Nijedan oblik kritike, od stručne preko umetničke do društvene i političke, nije politički korektan. Cene se samo uspeh i prilagodljivost, a ako kritikujete, onda stvarate utisak da niste ni uspešni, ni prilagodljivi. Književnost danas sve više postaje pitanje karijere, a ne velikih razloga i dubokih drama da se razume ili promeni vlastiti svet. Književnost je ostala bez socijalne funkcije koja joj je na Istoku Evrope davala osnovno mesto u sistemu društvenih znanja, a novu društveno prihvaćenu funkciju nije pronašla ni osmislila. I, naravno, civilizacija slika potisnula je civilizaciju reči, to je epohalni događaj kome smo svedoci i koji je iz korena promenio i načine komunikacije i razumevanje uloge književnosti.
Navršeno je 50 godina Kišovog „Peščanika”, 40 godina od „Enciklopedije mrtvih”, Kiš je kultna ličnost na Balkanu i šire. Zašto je to tako?
Moguća definicija klasika kaže da je to pisac čija dela čitaju nove generacije pisaca i čitalaca. U Kišovom delu traže utočište, ohrabrenje ili utehu ljudi sa sasvim različitih strana kulturne, društvene i političke strane sveta. Ljudi koje ne dele ništa drugo sem odnosa prema Kišovoj književnosti. Za samu književnost je dobro da postoje takvi pisci oko kojih postoji saglasnost koja govori da je književnost, uprkos svemu, i dalje važna.
Uvek vidite stvari u međusobnoj povezanosti. Kako se u Srbiji danas vodi kulturna politika, šta se čita, kako se dodeljuju nacionalna priznanja i nagrade?
Kada pogledam politiku nagrada, imam utisak da se moj ukus prilično razišao s dominantnom logikom priznanja u našem književnom životu. Priznanja imaju sve manji uticaj, baš kao i književna kritika. Čak i najprestižnije nagrade imaju sve manje posledice na tiraže nagrađenih knjiga. Ako je suditi po tiražima knjiga, ne čita se mnogo. Roman je poslednji književni žanr s većim odjekom u javnosti. Gotovo da bi se moglo reći da se roman kao oblik osamostaljuje od književnosti i ima od nje svoj samostalni život. Kao što su serije potisnule film, tako je roman potisnuo književnost. Pri tome roman, baš zbog tog velikog izlaska u javnost, u najvećem broju primera želi da priča što jednostavniju priču, ne osvrćući se mnogo na pitanja jezika i stila, poetike i postupka, saznajne ili društvene perspektive. Kulturna politika je više stvar politike nego kulture. Dobro je što su obnovljena nacionalna priznanja, nije dobro što su ta priznanja nedostupna bilo kom uglednom kritičaru vlasti. Svaka čast glumcima, muzičarima, rediteljima priredbi i kulturnih manifestacija, stručnjacima u kulturi, ali nacionalnoj kulturi su ponešto doprineli i pisci, makar bili i skloni kritici.
Kako u stvarnosti vidite „malog čoveka” koji je oduvek i u središtu sižea i te velike književnosti?
Od „malog čoveka” više me brinu oni koji veruju da ne pripadaju toj kategoriji. „Mali čovek” preživljava svoju sudbinu. On nije naredan ni za šta što dolazi, a sa svim tim pokušava da izađe na kraj koliko i kako može. I kada greši, plaća svoje greške, ponekad skupo, ponekad i dvaput. Problem našeg društva nije „mali čovek”, već elita. Ona je odgovorna ne samo zato što po svojoj prirodi treba da bude naredna svemu što dolazi već i zato što što povlađuje manama i stereotipima svog okruženja, očekivanjima i zahtevima vlasti. Ponašajući se tako, elita ne učestvuje na suštinski način u problemima našeg društva, niti oblikuje rešenja za te probleme.
Jedno vreme nismo imali Sajam knjiga. Govori se o izmeštanju Beogradskog sajma u Surčin. Kako bi to izgledalo?
Sajam knjiga ima veliku tradiciju zahvaljujući kojoj je opstao i u boljim i u gorim vremenima. Upravo zbog velike tradicije rizično je izmeštati i Sajam knjiga i uopšte Beogradski sajam s njegovog istorijskog mesta u prostor na koji ljudi tek treba da se navikavaju. Ne vidim nikakav javni interes da se jedna institucija izmešta iz poznatog u nepoznato kako bi se zadovoljile potrebe netransparentnog privatnog investitora.
Pored srpske i svetske književnosti, „Arhipelag” objavljuje važne knjige iz oblasti društvenih nauka, a jedna od novih je posvećena Zoranu Đinđiću. Kako izgleda Srbija 20 godina posle ubistva prvog demokratskog premijera?
Prvorazredan zadatak ove generacije jeste obnova demokratskog poretka u Srbiji. Pre više od trideset godina Zoran Đinđić je napisao knjigu „Jugoslavija kao nedovršena država”. Ni Srbija danas nije dovršena država. Bez jasnog cilja i bez društvenog dijaloga, podeljena po svim mogućim osnovama, nepomirena sa svojom prošlošću, Srbija nema mira ni u svojoj sadašnjosti. Jednopartijski sistem i ketmanski duh, od kojih se društvo mukom oslobodilo, vraćaju se kao da je to prirodno stanje. U društvu vlada konfuzija, u medijima propaganda, u kulturi malodušnost, u javnosti zabava, u politici monolog i autoritarnost. Ni oni koji odlaze iz ove zemlje ni oni koji ostaju u njoj ne vide nadu. Društvo bez nade ne može se razvijati, kamoli rešavati teške probleme. Za neke od tih problema možda više nema ni dobrog rešenja. Ostavljeno bez spoljnog razumevanja, izloženo ultimatumima i problemima, društvo mora da pronađe unutrašnje snage kako bi se uredilo, progovorilo svim svojim razumnim glasovima, oslobodilo se straha i prizvalo nadu. Nadu neće naći u pasivnosti, u stvaranju kulta ličnosti i čekanju čuda. Dovoljno je čudo da smo dospeli u ovako tešku situaciju.
Jedan od slogana „Arhipelaga” jeste da nije sve loše, dobre su knjige. Čemu još da se nadamo?
Nadajmo se dobru i činimo dobro.
(Izvor: Politika)