Мића Вујичић
Суштина је у томе надиграти живот и од беле, празне странице направити мапу космоса.
Београд, 20. јануара 2023.
Роман Угљеше Шајтинца Кољка и Сашењка, објављен у издавачкој кући Архипелаг, необична је и несвакидашња књига што приповеда о савременој банатској свакодневици у којој се у свести двоје јунака непрестано приказују две привилеговане фигуре. Једна је из интимног окружења, то је недавно преминули рођак Кољка, иза кога су остале ствари и успомене. Друго је Сашењка, у коме читаоци одмах препознају великог руског писца Александра Пушкина. Иако одсутни из стварности, Кољка и Сашењка су део разговора, личних и читалачких искустава, они према којима се мери свакодневни живот.
Прича почиње сецкањем и лепљењем календара. Како се отворио рукопис романа Кољка и Сашењка?
– Све ми је отворено, увек. Код мене све зјапи, гура се, отима, уби промаја. Већи је проблем натерати себе да се календари скупе, исеку и од њихове полеђине састави папир који може да послужи за писање. То сам видео, нисам сам смислио. Хтео сам роман о Пушкину, некакву бурлеску с тужним тоновима. Живот се побринуо да још једном потврди да бурлеске с тужним тоновима веће од њега самог нема. Натезали смо се јер живот воли лице сваке странице календара. Бројке, квадрате, црвена слова. А ја волим празне. И цела суштина је у томе надиграти га и од беле, празне странице направити мапу космоса. Онда му је даш и питаш га да ли види себе и тражиш да прстом покаже то место. Ако не призна да је то исто али ипак мање досадно од његових бројева и шупљих квадрата – не потресаш се. Живот ради своје, а теби се „отварају рукописи“.
Главни јунак на почетку уноси у стан литературу о Пушкину. „Ћаскати с полумртвим стрицем и поправљати јастук тужно“.
– Цитат је из Оњегина. Стање које правда сваку даљу акцију. Литература о Пушкину је обавезна. Ту је да схватиш да после Тињанова, Новикова и Вересајева немаш никакве шансе. Једино да се Сашењка сам појави. И дошао је. Људи свакакве наказе призивају, а мени је Пушкин сам дошао. Ништа нисам морао да измишљам, ни на шта нисам морао да га терам. Говорљив је и незахтеван. Ко је прочитао књигу, јасно му је да она и не постоји као оно што је „писац хтео да каже“. Она је о свему пре тога.
И ова проза, слично претходним, дубоко је уроњена у нашу стварност, у свакодневицу,у Банат, у пандемију, међу вакцинисане, а у исти мах из ње измештена, свевремена, до Арарата, Картагине, Сибира, Халкидикија… Колико је тешко писцу да делове једне такве „слагалице“ има расуте на радном столу и на који је начин овако склопи?
– „Урањање у нашу стварност је почетна фаза обраде. Оно „што си хтео“ прво мораш добро да натопиш у стварност. Да га напијеш. Да се обезнани. Онда га трезниш данима. Онда дође стид од „пијанства“. Једном „осрамоћени“ делови „слагалице“ беже од стварности као излечени зависници. Не могу више да поднесу ни „задах“ исте. После је све лако. Завршна фаза обраде се дешава на „радном столу“ незнаних читалаца.
(Нин, 19. јануар 2023.)