Деси се неко лице, или двориште, нечији глас, делић ноћи, десе се сећања.
Од њих су приче Лејле Каламујић. Дође дан кад поново легнеш у свој стари кревет, кад крај више не може да се растеже и прећуткује, птице почну да ударају у прозоре, а људи оду, и нестану. Од тих су дана приче Лејле Каламујић.
И од још једне координате уз то која се на прошлост и садашњост учвршћује као константа. Лејлине су приче у журби,да дају оно највредније што се од књижевности може добити – да измисле место, време и људе који су ти потребни.
Лејла Каламујић рођена је 1980. године у Сарајеву, где је на Филозофском факултету дипломирала филозофију и социологију. Ауторка је две збирке прича Анатомија осмијеха (2008) и Зовите ме Естебан(2015). За потоњу је освојила награду Истарске жупаније „Едо Будиша”за најбољу регионалну збирку кратких прича у 2015.